Аутор: проф. др Драган Повреновић

Размишљања на тему колики је научни потенцијал и како га боље искористити у развоју Српске привреде, јер у Србији, нажалост, још увек не постоји јасна концепција како резултате научно-истраживачке делатности употребити у циљу побољшања општег друштвеног стања као и повећања БДП.

Србија не располаже другим потенцијалом знања осим онога који се налази у научно-истраживачкој бранши у оквиру постојећих института и факултета и веома малим делом у привредним субјектима. Да би се кренуло напред, једино је могуће у оквиру расположивог корпуса променити и начин рада и критеријуме за рад, како би почели да стварамо резултате који ће помоћи промени стања у нашој земљи.

Многи позитивни ефекти, који су почели да се уочавају након усвајања Закона о научно-истраживачкој делатности и по први пут у Србији и Закона о иновационој делатности, 2005. године, протоком времена, почели су да слабе. Нисмо имали јасну концепцију и визију, делом с тога што одговорни доносиоци одлука нису били из научне, а још мање из иновативне, односно привредне бранше, а делом што је појава економске кризе веома утицала на наше привредне токове, па се зато и налазимо у ситуацији да, више пута прокламована потреба јаке везе науке и привреде у пракси не постоји.

Све донете стратегије нису имале ни један разрађени механизам њиховог спровођења, већ само списак жеља, које су и остале мртво слово на папиру. Често се суочавамо са тиме да немамо јасну визију коначног циља, а и као последицу недостатка истинске анализе са чиме располажемо у кадровском и материјалном потенцијалу. Само као добро познати пример је ситуација да се у више наврата држава задуживала чак и по неколико стотина милиона евра за нову истраживачку опрему, а да претходно није урађена анализа коришћења постојеће, како се не би дуплирали нефункционални капацитети. Нажалост, спајање ресора просвете и науке није дало побољшање ситуације, осим што су, напротив, наука и технолошки развој изгубили своју препознатљивост, коју су имали у претходном периоду.

Још од 2011. године, немајући јасну визију, али ни „притисак“ од стране ресорног министарства, без новог пројектног циклуса, научна јавност се све више отуђивала од реалне друштвене стварности у Србији, коришћењем, за српске прилике, доброг економског статуса у односу на остатак друштва. Нето плате истраживача и професора крећу се на нивоу и до 1000 евра месечно. То је успостављено још у току 2005. године, са циљем да се уз добар економски статус пред научну јавност поставе и знатно одговорнији задаци. Међутим, прибегавању писања само научних радова и њиховим објављивањем у међународним часописима, као јединим условом правдања уложених новчаних средстава, у огромној мери се прекинула нит са друштвеном и привредном стварношћу у Србији. Иначе, укупна новчана средства, која се у Србији издвајају за научно-истраживачки рад су на годишњем нивоу реда величине око 150 милиона евра, што значи да је у последњих десет година уложено скоро милијарду и по евра у науку Србије. Иако то у поређењу са другим европским земљама представља готово најмањи износ, са друге стране, за нашу земљу то никако нису занемарљива средства, па је потребно проанализирати ефекте тог улагања и што је још важније, показати какав је допринос наше науке привредном развоју, што је суштина приступа у свим развијеним земљама?!

Какви су остварени резултати?

Једино је повећан број објављених научних радова, у односу на претходни период и приближили смо се или изједначили са земљама у окружењу, а Универзитет у Београду је доспео на „Шангајску листу“ што је за похвалу и потребан је али не и довољан услов.

Какав је утицај научних резултата на привреду Србије?

Занемарљив, а што се потврђује тиме да је број патената који су проистекли из научног истраживања, као јединог реалног параметра којим се може вредновати остварени научни резултат, међу најнинижим у Европи. Ово значи да се, уз веома мали број изузетака, готово комплетна бранша бави науком ради науке, а не да би кроз оплодњу научних резултата и њихове примене у привреди Србије, вратила уложена средства и допринела развоју читаве државе.

Какав је однос основних истраживања према истраживањима у области технолошког развоја?

У Србији и према броју истраживача и према уложеним средствима доминирају „основна истрживања“, која имају за циљ пре свега повећање укупног научног знања али не и његове директне или индиректне примене у привреди. Овакав приступ себи могу да дозволе само богате и развијене земље, које у оквиру укупних истраживања могу финансирати и резултате чија ће примена можда бити могућа у будућности, али не и сиромашне државе које било какав остварени резултат морају директно искористити за сопствени развој, ослањајући се пре свега на домаће ресурсе. Стога, наша наука мора што пре дати конкретан резултат у привреди, како би се подигао укупни ниво и богатство друштва, што значи да је неопходно повећати обим истраживања у области „примењене науке“, независно из које научне области науке долазе.

Каква је доступност наших научних резултата домаћој јавности?

Готово је немогуће за било ког привредника или „обичног човека“ у Србији да дође до неких научних резултата, који би им можда били од користи у њиховом послу, јер су они, готово сви важнији, похрањени на енглеском језику у страним научним базама и часописима, до којих је врло тешко доћи уколико нису повезани на академску мрежу, а што је, опет, доступно само универзитетима и научним институтима у Србији или се мора платити страном издавачу да би се добио предметни рад . На тај начин затвореност, самоизолација и отуђеност од сопственог друштва готово читаве научне бранше се само повећава.

Колико је наука присутна у привреди Србије?

Уз неколико појединачних случајева, готово да се та присутност и не види. Најбољи пример је и учешће научне јавности на Такмичењу за најбољу технолошку иновацију у Србији које се, почев од 2005., одвија сваке календарске године и где је тај број у протеклих шеснаест година релативно мали у односу на укупан број истраживача. Ово значи да из остварених научних тезултата нису проистекле и иновације, а што је у свим развијеним земљама суштина бављена научно-истраживачким радом. Са друге стране, они који се са универзитета пријаве на Такмичење, редовно постижу запажене резултате, међутим, веома мали број њих у следећем кораку уопште и дође до тржишта, јер за то нема истинске покретачке силе у нашем друштву. Сарадња факултета и института са привредом Србије је, укупно гледано, веома мала, јер привредници не желе теоријке анализе, већ конкретна решења, док се истраживачи правдају тиме да из привреде нема конкретних захтева, заборављајући да би управо домаћа наука морала имати лидерску позицију и да је она та која би требало да намеће добра решења привреди.

Који кораци би могли променити тренутно стање и како се они могу реализовати?

Приближити резултате научног истраживања домаћој јавности.

• Сваки рад који се објављује у међународним часописима требало би да буде, од стране аутора веродостојно преведен на српски језик и у ПДФ формату, припремљен као за одговарајућу публикацију или часопис, достављен ресорном министарству, како би се нашао у домаћој бази, којој би имали приступ сви становници Србије, под одређеним условима.

Многоструко повећати вредност патената и технолошких решења у укупном вредновању научно-истраживачког рада.

• При правдању добијених средстава из научних истраживања морају проистећи и конкретни применљиви резултати, остварена добит и развој друштва. Стога, удео конкретних резултата, у односу на број објављених научних радова мора бити неупоредиво већи и добити знатно већу специфичну тежину у вредновању резултата, што је као систем већ успостављен, али са лошом расподелом вредности значаја појединих категорија резултата.

Обавезати истраживаче да морају дати конкретан допринос развоју целокупног друштва кроз рад на развоју локалних самоуправа током године.

• Сви истраживачи који добијају средства од ресорног министарства науке би били дужни да активно учествују у развоју одређене локалне самоуправе у Србији. Ово се може остварити тако што ће се свакој локалној самоуправи у Србији, ван универзитетских центара, а њих има 169, „доделити“ по око 70 истраживача, (рачунато на укупан број истраживача од око 11500). Они би имали обавезу да, сагледавајући перспективу и ослањајући се на постојеће потенцијале, помогну развој те локалне самоуправе кроз сарадњу са постојећом привредом или планирањем и извођењем нових привредних субјеката, али и општим уздизањем друштвеног, кутурног, образовног и здравственог нивоа те средине. Ово се може остварити без нових додатних трошкова, тако што би се финансијска средства која се тренутно одвајају за научна истраживања расподелила на 10 месеци истраживања и 2 месеца рада на локалном развоју.
• Координацију и расподелу истраживача по локалним самоуправама би требало да спроведе ресорно министарство, узимајући у обзир потенцијал и потребе локалне самоуправе, стручну област, место рођења, родбинску повезаност, као и личну жељу истраживача. Допринос истраживача би се остваривао у свим сферама живота, од развоја друштвене свести, здравља, образовања па до технолошког напретка, тако да би све истраживачке структуре од друштвено-хуманистичких наука па до природних, медицине и техничко-технолошких, могле дати свој допринос развоју друштва на локалу. У условима када многе локалне самоуправе у Србији немају високообразовани кадар, чак и на најодговорнијим руководећим местима, учешће у просеку око 70 доктора наука и оних који претендују то да буду, у анализи потенцијала и њеном развоју, може дати велики помак напред.
• Да би истраживачи били посвећени раду на локалу, степен развоја локалне самоуправе би директно утицао на вредновање њихових укупних резултата и финансирање у будућем пројектном циклусу, што је већ разрађен систем и истраживачи у Србији га веома добро познају и поштују. Начин координације са локалним властима, организацију рада и укупни модалитет ове иницијативе би се могао посебно дефинисати актима министарства.

Повећати број Истраживачко-развојних центара на локалном нивоу.

• Сходно Закону о иновационој делатности из 2005. године, свака локална самоуправа има могућност да формира свој истраживачко-развојни центар, који би обезбеђивао квалитетан високо-образовани кадар и омогућио њихову дистрибуцију широм Србије. Иако је та могућност отворена већ шеснаест година, нема ни једне локалне самоуправе у Србији која је ово и искористила?!

Стварање иновација као приоритет.

• Развој иновација и нихова верификација на тржишту, као предуслова технолошког напретка друштва, мора бити основна водиља у Србији, при чему тренутно стање наше привреде налаже да се мора поћи и од најједноставнијих решења, али које могу донети добробит друштву. У садашњем систему истраживачи се не баве таквим делатностима, пошто се многим случајевима то не би могло публиковати у релевантним међународним часописима, а што је сада приоритетни услов, који опет не доприноси нашем истинском развоју. (Као пример, ангажовање истраживачког потенцијала да се кроз едукацију становништва и стварање квалитетних и побољшаних домаћих производа спречи увоз најосновнијих пољопривредних производа, могао би донети уштеде од стотине милиона евра овој држави на годишњем нивоу).

Обједињавање и доступност опреме за научно-истраживачки рад.

• Сву вреднију опрему (на пример преко 30.000 евра), која је додељена научно-истраживачким организацијама почев од НИП-а 2006., па до данас, потребно је објединити у јединствени систем који би путем одређене базе података показивао степен коришћења те опреме и омогућио њену транспарентну доступност сваком истраживачу у Србији, као и домаћој привреди под одређеним условима. У овом тренутку, та опрема је „под кључем“ оних којима је додељена, недовољно искоришћена и готово недоступна другим истраживачима.

Промовисање домаће науке и њених резултата.

• Све медије, који имају националну фреквенцију, а посебно РТС обавезати на дневно промовисање, у ударним терминима, домаћих научно-технолошких и стручних примењљивих резултата ради подизања укупног образовног нивоа становништва. Термин за ову активност би требало да буде између 20-21.00h, па тек након тога се може оставити простор за емоитовање разних серија, а посебно филмова препуних насиља и других, нормалном човеку или детету страних садржаја.
• Искуство у раду са студентима показује да они не познају ни елементарну географију и историју Србије и народа који живи на овим просторима, па је систематско образовање одраслих један од приоритета. Неопходно је образовање нације путем медија вратити на место које је некада имало и које нам је свима користило.

Све изнете идеје могу се користити или у допуњеном облику применити у Србији без додатних материјалних или финансијских издатака, односно, за њихово спровођење је потребна само организациона способност, али и рад „на терену“ по Србији.

У Београду март 2021. године

Проф. др Драган Повреновић, дипл.инж.

Технолошко-металуршки факултет, Београд
Координатор Такмичења за најбољу технолошку
иновацију у Србији 2005-2021, www.inovacija.org